Мало Средиште

Тога јутра је падала киша, ситна, јесења, досадна…

На паркингу један аутомобил. Стиже још један, па џип. Ево га и камион. И још један аутомобил. И још један…

Зборно место се полако попуњава. Стижу резервне војне старешине из Вршца, Беле Цркве, Алибунара, Ковина, Панчева, укупно њих 17.

„Помаже Бог, браћо“, „добро јутро, пријатељи“, „здраво другови“… Загрљаји, пољупци, чврсти стисак руке, радост због сусрета, а очи упрте у небо. На њиховим лицима се види забринутост, али и чврста решеност да истрају и ураде оно због чега су се и окупили. Цигарета, ракија, па поглед у небо и тако у круг…

„Где је онај разводник-метеоролог? Шта сада каже за кишу?“ – чује се из групе.

„Баш је стручњак. Његов ВЕС (војно-евиденцијска специјалност) је 18401.“ – рече Ђурђев, и изазва салву смеха.

Стигао је и свештеник. И он, као и остали, гледа у небо.

„Хоћемо ли, или да одложимо за следећи викенд и неко боље време?“ – питање је које нико не поставља гласно, али је ту, осећа се, лебди у ваздуху.

Осећам огромну одговорност, притисак је све јачи. Морам да преломим, морам да одлучим. Знам, то се од мене очекује. Време пролази, а киша и даље пада…

„Оче, идемо, па шта нам Бог да.“ – рекох свештенику тихо, у пола гласа. „Идемо.“ – одговори он.

„Господо официри и подофицири, идемо!“ – командовах гласно. „Идемо!“- зачу се одјек. Осетих велико олакшање. Прилази ми Илија, загрли ме и каже: „Брате, не секирај се, урадићемо колико можемо. Није наша кривица.“

Седамо у аутомобиле и крећемо ка гробљу. У ствари, ка трњу и шуми, која је некада било место последњег починка. Док гледам трње и коров, из којих, тек негде вири делић споменика, размишљам, да ли су ти људи то заслужили. Били су часни и поштени, дали су свој допринос заједници, а сада им се не види ни гробно место. Не, нису то заслужили! На лицима осталих читам да им муче исте мисли.

На улазу у гробље, свештеник чита молитву, благосиља све нас и захваљује нам се. У тренутку му се грло стеже, очи пуне сузама. Знам, драго му је што нас види, срећан је што смо дошли да помогнемо људима у том малом, заборављеном селу.

„На чему нам се захваљујете, оче? Ми смо војници, официри, резервне војне старешине. Ми смо увек били, и увек ћемо бити уз свој народ. Ми се не делимо по боји коже, не делимо се по вери и нацији. Делимо се само по томе да ли је неко Човек, или није. Хвала Вама, хвала нашој браћи Илији и Роману, хвала овом народу, што сте нас позвали.“ – успевам да му одговорим, док киша и даље пада.

И, напокон, крећемо. Пале се моторни тримери, пали се моторна тестера, звецкају маказе, грабуље, виле. Трн по трн, дрво по дрво, жбун по жбун… Појављује се прва чистина, мала, па све већа, па друга, трећа…

И, одједном, киша престаје, облаци се разилазе, појављује се Сунце.

„Бог нас је погледао, децо! Знао сам да ће бити добро!“ – одјекују речи пуковника Ћулибрка, најстаријег међу нама, и пуне нам срца додатном енергијом.

„Где је онај метеоролог? Онај што има ВЕС 18401?“ – виче Ђурђев, али то ми више не смета, напротив, драго ми је.

“Ево ме, разводниче Ђурђев!”- одговарам му са осмехом, деградирајући га са поручника на разводника.

„Приђи ради чашичног информисања!“ – командује професор Гроза, вадећи из ранца бело и црвено вино, и домаћу ракију. Сви, са осмехом прилазимо, „информишемо се“ и крећемо даље. Чистине су све веће и веће, а Сунце сија.

„Браћо, пријатељи, прекини са радом! Завршили смо. Идемо у Дом на друго полувреме. Гулаш је готов!“ – Илијине рећи одзвањају по очишћеном и уређеном гробљу, све до Гудуричког врха.

Док полако пакујем алат, осврћем се и гледам уређено гробље, Вршачке планине и Гудурички врх. Осећам се благословено, мир у души, а срце препуно радости. Наше мало је некоме много.

Размишљам, једнога дана, када нас не буде било на овом свету, остаће негде записано да је група резервних војних старешина, чланова ОРВС Јужни Банат, урадила нешто корисно за свој народ.

У аманет неким будућим генерацијама.

Предраг Петровић

17.03. 2018. Мало Средиште